INTERVJU – Toni Đerona: Voleo bih da ostanem selektor Srbije, Olimpijske igre su glavni cilj, Partizan me kontaktirao
Vreme čitanja: 16min | pet. 09.06.23. | 09:07
Selektor Orlova govorio je za Mozzart Sport o predstojećem Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, šta je to potrebno da se napravi korak više, osvrnuo se na učinak za skoro tri godine na kormilu reprezentacije, ali dotakao se i „vruće“ teme poslednjih dana u kuloarima, mogućnost da preuzme crno-bele
Ako pitate prosečnog Srbina, da li je 11. mesto na Svetskom rukometnom prvenstvu uspeh, većina bi se samo nasmejala. Oni koji prate ovaj sport pamte gore dane, slabije rezultate, često i propuštanje velikih takmičenja (poslednje Svetsko prvenstvo u Egiptu 2021.godine), Pandorine kutije koje su se otvarala posle svakog neuspeha, selektori su se menjali kao na traci... Skandali su punili novinarske stupce, a nekada trofejni sport bio je u nokdaunu. Posle evropskog beogradskog srebra 2012. godine, sve debakl za debaklom.
Potrošeni su nekadašnji asovi (Jovica Cvetković, Vladan Matić, Dejan Perić i Nenad Peruničić), a Rukometni savez Srbije je te 2020. godine na čelu sa predsednikom Božidarom Đurkovićem i potpredsednikom Draganom Škrbićem presekao – na kormilo dolazi stranac, prvi u istoriji. Zasukao je Toni Đerona rukave, uhvatio se u koštac sa pravljenjem novog tima, nastavio smenu generacije koju je pokrenuo njegov prethodnik Nenad Peruničić. Imao je dobru osnovu, igrače koji su branili boje velikih evropskih klubova, ali je trebalo da se napravi kolektiv, sistem koji nije postojao.
Izabrane vesti
Đak čuvene Barselone, nekadašnji selektor Tunisa i francuskog Šatra, skoro je tri godine na kormilu Srbije. Na Vidovdan 2020. je preuzeo Orlove, a debi je imao kao iz bajke, u januaru naredne godine pale je svetska supersila Fracuska u Zrenjaninu u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.
Za tri godine, dva velika takmičenja, 14. mesto na Evropskom prvenstvu prošle godine i 11. na Svetskom šampionatu u Katovicama u januaru, plasman na kontinentalni šampionat u Nemačku 2024, polazna su osnova za godine koje slede. Svi sanjaju nešto veliko, igrači žele medalju kao krunu karijera. Trend rasta je evidentan, nema više skandala, svađa, prepirka, zakulisnih radnji, svi se odazivaju pozivu da brane boje svoje zemlje. Nacija koja ima Novaka Đokovića, Nikolu Jokića, zlatne odbojkašice, ipak, priznaje samo pobede i odličja.
Šta je urađeno dosad, šta tek treba da se uradi, šta donosi budućnost, vidi li sebe i posle 2024. godine na kormilu Srbije, da li dolazi u Partizan kao što se šuška, španski stručnjak je govorio u intervjuu za Mozzart Sport.
U KATOVICAMA SMO NAPRAVILI KORAK NAPRED, ALI SMO OČEKIVALI ČETVRTFINALE
Plasman na Evopsko prvenstvo u Nemačkoj naredne godine je lagano ostvaren sa pet pobeda i jednim porazom. Misli su okrenute ka narednom januaru i Minhenu, a rivali u prvoj fazi su Island, Mađarska i Crna Gora. Koji je vaš prvi utisak?
„Mislim da imamo veoma tešku grupu. Postoji dobre i loše strane. To je grupa u kojoj svako svakog može da pobedi. Dobro je da nemamo protivnike kao što su Danska ili Francuska, jer bi to bili veoma teški mečevi. To je grupa u kojoj imamo mogućnost da igramo tri jaka meča i imamo dovoljno vremena da se pripremimo. Očekujem, a to je najvažnije, da će svi igrači biti zdravi i spremni za sledeće veliko takmičenje“.
Da li je to za nas dobra ili loša grupa?
„Ne postoji dobro ili loše… Evropsko prvenstvo nije kao Svetski šampionat, gde postoje timovi sa manje iskusnim igračima. Problem je u tome što sve ekipe u našoj grupi imaju dosta iskustva, sve bi mogle da dođu do završnice i da uđu u glavnu rundu takmičenja. Naša grupa biće teška za prognozu, neizvesno je ko će proći u narednu fazu. Naravno, želimo korak napred. Moramo da prihvatimo da će nam biti potrebna tri dobra meča da prođemo u sledeću rundu. To je naš cilj ako želimo da imamo mogućnost da se kvalifikujemo za Olimpijske igre“.
Da li je glavni cilj u Nemačkoj plasman u kvalifikacije za Olimpijske igre u Parizu?
„Da, to je glavni cilj posle ovog Svetskog prvenstva, na kome smo završili na 11. mestu. Način na kojem su bile zasnovane kvalifikacije za Olimpijske igre nije pravedan jer se rang lista formira tako da se od prvog do osmog mesta igra za poziciju, ali od devete do 12. se gledao prosek, odlučivala je gol-razlika, a tada žreb postaje zaista bitan. Ako nisi srećan, kao što mi nismo bili sa žrebom, onda imaš manje mogućnosti. Ako želimo u kvalifikacije za Olimpijske igre, onda moramo da budemo ispred svih tih timova koje se dosad nisu kvalifikovali. Znam da svi igrači znaju da je to naš glavni cilj i da se će svi da se bore i pripremaju za to“.
Naši konkurenti za olimpijske kvalifikacije su Island, Poljska, Portugalija...
„Tačno, ali mi već u grupi imamo Island, i to je prvi meč na šampionatu. Znamo šta treba da radimo. Moramo da završimo ispred. Islanđani su imenovali novog selektora pre dve nedelje (prim.aut. Snori Gudđonson). Moramo dobro da se pripremimo za ovaj meč“.
Kako sa distance od skoro pet meseci gledate na 11. mesto na Svetskom prvenstvu u Katovicama? Uspeh ili ne? Da li je moglo bolje?
„To je bio korak napred, ali to nije bilo dovoljno. Istina je da smo očekivali da ćemo biti u četvrtfinalu. Izgubili smo sa jednim golom razlike od Nemačke, tri od Norveške, i to s nekim igračima koji su bili povređeni. Jasno je da smo propustili neke prilike. Vodili smo sa pet pogodaka razlike protiv Norveške u drugom poluvremenu, a oni su preokrenuli rezultat za 18 minuta od +5 do -5. To je bila lekcija. To je zbog nedostatka iskustva našeg tima na velikim takmičenjima. Ali, generalno, pripreme u Švedskoj su bile zaista dobre, dobro smo igrali. Međutim, na Svetskom prvenstvu je malo drugačije nego na pripremama, tu se oseća pritisak. Posle toga smo takođe dva meča sa Norveškom, jedan odličan meč u Novom Sadu, drugi, jako loš u gostima. Generalno, ako treba da sagledam ceo proces, pravimo korake napred, a sledeći mora da bude na ovom Evropskom prvenstvu, a to su ova tri ’finala’ sa Islandom, Mađarskom i Crnom Gorom“.
MEDALJA NA VELIKIM TAKMIČENJIMA? ZAŠTO DA NE...
Šta nam to fali da bismo pobeđivali Nemačku i Norvešku na velikim takmičenjima?
„Mislim da se tim dokazao već dosta puta, da to može da uradi. Pobedili smo Francusku, Sloveniju, Švedsku, zatim smo ovde godine u kvalifikacijama svladali i Norvešku. To znači da je tim spreman za ove mečeve. Ali, ipak, sve mora biti savršeno da bismo dobili. Sledeći korak treba da nam bude, da u momentima kada ne igramo baš najbolje, da ipak ne propustimo priliku, da nikada ne odustajemo pre kraja meča, već da se borimo do kraja. Smatram da je meč u Novom Sadu, koji smo dobili protiv Norveške, bio značajan jer su Norvežani vodili tokom skoro celog meča, a tim je nastavljao da se bori sve do kraja. Isto tako je bilo i u Švedskoj. Ako si sposoban tako da uradiš jedanput, dvaput, triput, onda mnogo više veruješ u svoje mogućnosti. Tada ne odustaješ u mnogim trenucima. A ovo je zaista bitno, kao što su mi mnogi ljudi rekli, da se karakter tima dosta izmenio. Nekada bi se tim suviše opustio ili bi pomalo odustajao, a sada nastavlja da se bori do kraja“.
Razočaran je Đerona bio utakmicom u Bergenu u proteklim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, kada je Norveška razbila Orlove sa čak 10 golova razlike (25:35).
„Bio sam toliko razočaran posle drugog meče u Norveškoj, jer smo odustali, a to je bilo prvi put da je tim uradio tako nešto. U Finskoj smo krenuli veoma dobro, kada je meč postao ’vruć’, tim je nastavio da se bori i nastavio da veruje i na kraju smo pobedili u neizvesnoj završnici“.
Igrači kažu da im je cilj medalja na velikim takmičenjima u narednim godinama. Koliko je to realno?
„Pobedili smo Francusku, Sloveniju, Švedsku i Norvešku. Zašto da ne? Problem je što još uvek nemamo, rekao bih, konstantnost, da igramo važne mečeve na istom nivou. Još uvek pravimo uspone i padove i ponekad, ako pravite te padove dok igrate protiv velikog tima, poput navedenih, momentalno plaćate ceh. Moramo da nađemo tu konstantnost da ne bismo ništa izgubili u tim nepovoljnim trenucima, da prebrodimo tih pet do deset loših minuta i zadržimo priliku da ipak pobedimo“.
U BUDUĆNOSTI MORAMO DA PRAVIMO RUKOMETAŠE KOJI IGRAJU U OBA PRAVCA
Da li je glavni problem reprezentacije što imamo mnogo bekova koji igraju samo napad, pa moraju da se menjaju u odbrani - Đorđić, Kukić, Dodić, Borzaš...
„Borzaš igra u svom timu odbranu. Mislim da je Stefan još uvek dovoljno mlad da može da radi na napretku u odbrani. Znam da Petar Đorđić već dugo vremena ne igra u odbrani, već je samo broj jedan u napadu, ali sa nama je dokazao, čak i u meču sa Slovenijom, da može da igra 10 do 12 minuta kvalitetno i u defanzivi. Znamo da ne može da igra 60 minuta u odbrani. Takođe moramo da ga držimo svežeg, jer nam je jako bitan u napadu. Moramo da nađemo taj balans. Dobra strana je da smo posle ove tri godine našli mehanizam, neki automatizam po kome tim igra“.
Savremeni rukomet traži igrače koji mogu da igraju u oba pravca. Možemo li da napredujemo u tom segmentu?
„Naravno, za budućnost i način kako se sada igra rukomet, a to je veoma brzo, moramo da imamo igrače koji su sposobni da igraju u i u napadu i u odbrani. Veoma je bitno da mladi u klubovima, bez obzira na takmičenje, treba da se trude, da se bore i da dokažu svojim trenerima da su sposobni da igraju u oba pravca. Ovo nije vreme za Petra Đorđića i iskusnije igrače da puno rade da bi igrali u odbrani, dovoljno je ako mogu da izdrže pet do 10 minuta. Ali, mlađi igrači, kao što je Milan Milić iz Vojvodine, može da igra i u odbrani, a ove sezone je to uradio kod Borisa Rojevića. Napredovao je, popravlja se u defanzivi. To je poenta, to je ono što moramo da tražimo od starijih i mladih igrača koji će biti u reprezentaciji na ovom Evropskom prvenstvu, moraju da se trude da budu spremni da igraju u odbrani“.
Uključili ste u reprezentaciju u ovim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo nove mlade snage, Nikolu Zečevića, Uroša Kojadinovića, Miloša Kosa, Luku Rogana, tu je i golman Andrej Trnavac koji je bio na pripremama najboljeg tima. Najbolji junior sveta Stefan Dodić se već ustalio u najbolju selekciju. Da li možemo u narednom periodu da očekujemo nekog povratnika u nacionalni tim, recimo Miljana Pušicu koji je imao sjajnu sezonu u Vojvodini posle teške povrede ili neko novo ime, kao Nikola Ivanović na desnom beku?
„Potreban nam je što veći fond igrača, ali sa iskustvom. Ali, moramo da im omogućimo to iskustvo. Postoje igrači koji nisu tako mladi, kao što je Miljan Pušica ili Nikola Ivanović i Milan Jovanović takođe, koji dolaze i imaju dobre sezone u svojim klubovima i oni zaslužuju da se vrate u reprezentaciju, zaslužuju da budu deo ovog velikog spiska i da budu pomešani sa timom koji je učestvovao na Mediteranskim igrama i naravno sa mladom generacijom, koja sačinjava našu juniorsku reprezentaciju. Đorđe Teodorović je uradio dobar posao kada je osvojio bronzanu medalju prošle godine na Evropskom prvenstvu. Bilo bi savršeno ako bismo u seniorsku reprezentaciju mogli da spojimo sva ta iskustva koja su stekli sa svojim klubovima ili u reprezentaciji. To bi nam dalo mogućnost u slučaju da postoji povređeni igrač da ga zamenimo sa nekim ko je već spreman ili nekim ko poseduje iskustvo“.
Ugovor sa Rukometnim savezom Srbije vam ističe naredne godine. Da li ostajete i posle toga, da li je bilo razgovora, kakve su vaše želje?
„Ne znam, videćemo. Još uvek nismo o tome razgovarali, ali se nadam da hoćemo. Ovde sam tri godine, srećan sam. Potrebni su nam neki koraci. Život trenera je nepredvidiv. Rezultati govore sve. Ponosan sam na sve što smo postigli ovde, ponosan sam što sam deo reprezentacije i što imam priliku da radim sa ovim igračima. Što se mene tiče, ako je moguće, zašto da ne, voleo bih da nastavimo zajedničku saradnju“.
MENADŽER GOLIĆ JE ZADUŽEN ZA PREGOVORE, PARTIZAN IMA INTERESANTNE MLADE IGRAČE SA KOJIMA BI BILO ZANIMLJIVO DA SE RADI
Rekli ste pre godinu i po u razgovoru za Mozzart Sport da ste otvoreni za razgovor o radu u srpskom klubu. Poslednjih meseci se spekuliše da biste mogli da radite u Srbiji, pominje se Partizan? Ima li istine u tome?
„Istina je da su nas kontaktirali. Moj menadžer Andrej Golić je zadužen za sve. Postoje klubovi i iz drugih zemalja koji nas u ovom trenutku kontaktiraju, jer sam završio saradnju sa Šartrom. U ovom trenutku ne mogu ništa drugo da kažem, jer zaista ne znam, ali znam da sam sada fokusiran samo na reprezentaciju, to je jedino što će biti izvesno za sledeću godinu. Razmišljam i o mogućnosti da jednu godinu samo radim sa reprezentacijom. To bi isto bilo dobro da se fokusiram samo na to, ali ako budu neke druge interesantne mogućnosti za sledeću sezonu, ljudi u Rukometnom savezu Srbije će to saznati, dogovorićemo se da li možemo to da prihvatimo, kako da podelimo vreme... Videćemo šta će da se desi sledeće nedelje. Sada sam 100 odsto fokusiran na pripremu reprezentacije za sledeću godinu“.
Znači, priče o Partizanu nisu neosnovane, nerealne kao što možda izgledaju?
„Prepustio sam sve menadžeru, on radi svoj posao, on zna šta ja mislim, videćemo, ali zašto da ne, postoji mogućnost. Partizan ima mlad tim, uradio je veoma dobar posao ove sezone, završio na drugoj poziciji. Postoje veoma interesantni igrači sa kojima bi bilo zanimljivo da se radi. Dosadašnji trener (Dario Krželj prim. aut.) razvio ih je ovu sezonu, sezonu i po, radio je veoma dobro s njima. Čestitke na tome. Videćemo šta će da se desi“.
Završili ste misiju u francuskom Šartru, četiri godine ste bili tamo, kako ste zadovoljni tim periodom?
„Saznao sam više o francuskom takmičenju, to mi je dalo mogućnost da naučim jezik, da naučim više o ligi, upoznam trenere i da tamo provedem četiri godine. Po meni, posle Bundeslige, to je najbolje prvenstvo na svetu. Moje mišljenje je da je Bundesliga ipak jedan korak ispred. Ali za nivo tima to je bilo veoma dobro iskustvo. Mislim da je četiri godine bilo dosta, jer četiri godine života u Francuskoj i dolazak u Srbiju, rad sa reprezentacijom... Imao sam mnogo putovanja. Na kraju sam bio iscrpljen. I to je bio razlog zašto sam tokom sezone odlučio da završimo saradnju. Generalno, iskustvo u Francuskoj je bilo veoma, veoma pozitivno, mnogo sam naučio, susreo sam se sa novim načinima vođenja tima. Prvi put da sam završio sezonu pre kraja, ali to je život trenera, to se nekada dešava. Imam 50 godina, ali, to je u redu... Generalno, ako treba da govorim o te četiri godine, želim da zahvalim svim ljudima koji su me podržali, koji su sa mnom bili tamo, naučio sam puno o dobrim i lošim stranama. Pretpostavljam i nadam se da ću to iskustvo da mi koristi u budućnosti“.
Kada pričamo o Francuskoj, kapiten Srbije Nemanja Ilić sa 202 gola je najbolji strelac lige, velika stvar kako za njega, tako i za reprezentaciju?
„Da, on je godinama među najboljim strelcima u ligi. Sećam se da je s bratom Vanjom jedne godine bio među prvih pet. On je veoma važan u Tuluzu, radi veoma dobro sa Danijelom Anđelkovićem. Svaki put kada neki srpski igrač igra dobro za klub, to je pozitivno za reprezentaciju“.
VOLIM STRAST I ENERGUJU KOJA KRASI SRPSKE IGRAČE
Volite da radite sa srpskim rukometašima? Ove sezone u timu ste imali trojicu - Iliju Abutovića, Vanju Ilića i Aleksu Kolakovića, pre toga i Đorđa Đekića, od naredne sezone u Šartru je golman Milan Bomaštar. Šta je osnovna karakteristika srpskih rukometaša?
„Da, bilo je mnogo igrača sa Balkana. Kada sam počeo da radim kao profesionalni trener imao sam zadovoljstvo da sarađujem u Barseloni sa srpskih igračima – Dejanom Perićem, Draganom Škrbićem, Petrom Nenadićem... Bili su tu i igrači sa Balkana – Davor Dominiković, Igor Vori, Luka Zvižej... Volim karakter tih igrača, volim način na koji žele da pobede bilo koga, kako veruju, kako rade. To je veoma važno, jer ponekad preferirate nekoga koga morate malo da zaustavite, a nekada nekoga koga morate da pogurate. Ove četiti godine u Šartru naučio sam takođe dosta o mentalitetu mojih francuskih igrača. Kada imate mogućnost da radite sa igračima različitih nacionalnosti tada takođe nešto i naučite. To takođe važi i za ruske, ukrajinske igrače. Oni su u potpunosti različiti, oni su zaista kao vojnici, kažite im nešto i oni će to da urade. Ali nekada im nedostaje ta strast i energija koja krasi balkanske rukometaše. Zbog toga se i nadam da ćemo sledeće godine u Nemačkoj uspeti sve da svedemo na pravu meru i da ćemo da ostvarimo dobar rezultat“.
VOJVODINA POKAZALA DA MOŽE DA SE UZME TROFEJ SNAŽNOM ODBRANOM, VELIKA STVAR ZA SRPSKI RUKOMET
Vojvodina je ove sezone osvojila EHF kup, najveći uspeh za srpski klupski rukomet u poslednjih 22 godine. Da li ste imali prilike da gledate utakmice srpskog šampiona?
“Mislim da je ovaj dobar rezultat Vojvodine veoma značajan za srpski rukomet. Sećam se, pre godinu dana, pričalo se o finansijskim poteškoćama kluba, o tome da li će da opstane ili ne. Mislim da je Marko Vujin bio veoma važan za stabilnost kluba. Najzad su dobiljena sredstva. Počeli su Novosađani da igraju dobro, stvorili su dobar tim. Ovaj uspeh za klub je zaista sjajan. Čestitam im na tome, treneru Rojeviću i stručnom štabu. Ako želimo razvoj reprezentacije, potrebno je da klubovi igraju na najvišim mogućim takmičenjima. Nadam se da će Vojvodina da igra Ligu Evrope cele sezone, sve do završnog turnira sledeće godine, ako je to moguće. Nadam se da će neki srpski klubovi igrati dobro i u EHF kupu i verujem se da ćemo u bliskoj budućnosti, u sledeće tri-četiri godine, ponovo da imamo jedan klub kao što je ranije bio Partizan, koji će da igra u Ligi šampiona. Za razvoj mladih igrača od izuzetnog je značaja da se dobije prilika da se odmeri snaga u ovim takmičenjima”.
Da li se rukomet promenio poslednjih godina? Čini se, opet su u modi snažne odbrane. Amerikanci imaju dobru izreku, posebno za njihov omiljeni sport fudbal, ali s jajastom loptom, da napad pobeduje, ali odbrana donosi trofeje.
“To je bio i slučaj Vojvodine. Dokazala je da veoma jakom odbranom može da osvoji trofej. Neki igrači su imali veoma važnu ulogu, kao Miljan Vukovljak i Miljan Pušica. I golman Fran Lučin koji je imao dobru sezonu. Rukomet na poslednjem Svetskom šampionatu je bio nešto sporiji nego na ranijim takmičenjima. Pre par meseci sam u Barseloni gledao finale Lige šampiona iz 2005. godine. U odnosu na sada to je tada izgledalo kao usporeni snimak. U ovih 15 godina dosta toga se promenilo, a pretpostavljam da uz nova pravila i da će Federacije da poguraju da se igra što je moguće brže”.
AKO BIH MORAO DA SE KLADIM U KELNU – TO BI BILA BARSELONA
Za nedelju dana igra se finalni turnir Lige šampiona na kome učestvuju Barselona, Kjelce, Magdeburg i Pari Sen Žermen. Da li je Barsa veliki favorit za treću vezanu krunu najboljeg tima Evrope?
"Mislim da jeste. Biću na licu mesta jer komentarišem za Radio Katalonije. Barselona ima jako dobar momenat, nema povređenih igrača, za razliku od Kjelcea recimo, povredio se pivotmen Karalek, važan igrač. Za Barselonu kažem "mi", jer sam bio 16 godina tu i navijam za taj klub. Svašta može da se desi u finalnom turniru. Bio sam tamo četiri ili pet puta. Ponekad klub koji je glavni favorit da uzme trofej, na kraju se nešto desi, to je potpuno drugačija atmosfera, nešto posebno kada ste već tamo. Ako treba na nekoga da se kladim to bi bila Barselona ovog puta".
U polufinalu Barsa ide na Magdeburg. Nemci bez dvojice najboljih igrača, Islanđana Gislija Kristjansona i Omara Ingija Magnusona. Mogu li da to nadoknade?
“Ne zaboravite, Magdeburg je pobedio Barselonu već dva puta poslednjih sezona. Iako ima nekoliko povređenih igrača, bilo mu je tako teško da stigne do završnice. Visla sa Ćavijem Sabateom je igrala veoma dobro u četvrtfinalu i bila je tako blizu da bude na završnom turniru. Ne bih otpisao ni Pari Sen Žermena. Sada imaju džokera, Petra Nenadića koji može potpuno da promeni utakmicu svojom magijom. Dobro je ušao u sistem trenera Raula Gonzalesa. Biće to veoma lep završni turnir za gledanje, pogotovo ako imate mogućnost da budete tamo. Osetiti tu atmosferu je nešto zaista posebno. Sledeće Evropsko prvenstvo je u Nemačkoj, atmosfera će biti savršena i biće sigurno savršeno organizovano”.
Šta mislite o novim skandinavskim projektima? Proteklih sezona je to bio Olborg, stigao je do finala Lige šampiona pre dve godine, sada je novi u Norveškoj, Kolstad, sa Sanderom Sagosenom, jednim od najboljih rukometaša današnjice. Budžet je veći od 7.000.000 evra.
“Uvek govorim, a to sam naučio od Zorana Paše Đorđića, da ako ima više novca na jednom mestu, onda je to dobro za ceo rukomet. Investiranje u klub je odlična stvar za rukomet, a ja se nadam da će ta podrška da bude dugotrajna. Sećate se šta je bilo u Danskoj pre mnogo godina? Velika ulaganja, dobri igrači, ali je posle nekoliko godina sve propalo. Nadam se da će ovaj razvoj u Norveškoj da bude dugotrajan, a to je važno i za evropski rukomet. Srećan sam što je Kjelce ostalo, našlo se način da opstane. Ako tako veliki klubovi propadnu, to je veoma loše. Na nesreću, imamo to iskustvo u Španiji. Timovi kao što su Sjudad Real, Atletiko Madrid, Portland, igrali su u finalima evropskih takmičenja, pa su odmah posle toga nestajali. Dobri projekti sa mnogo novca u rukometu, to je pozitivno, a ja se nadam da će neki novi klubovi takođe da se pojave u budućnosti. Verujem se da će neki srpski klub to da postane, da će da se pojavi neki investitor koji hoće da ulaže u rukomet, da pruži srpskom rukometu priliku koju on i zaslužuje”, zaključio je selektor Orlova Toni Đerona u intervjuu za Mozzart Sport.